Манастири, манастирска села и испоснице
Чувена Света Гора је православна монашка република на најисточнијем од три подножја полуострва Халкидики. Атос је од 1923. године аутономна република у саставу грчке државе, коју представљају гувернер и шеф полиције, али без могућности да врши било какву власт. За верског поглавара сматра се цариградски патријарх.
Данас на Атосу постоји око 20 насељених манастира, што овом рту даје мистериозни изглед. Монаси живе овде, изоловани од цивилизације, у свом свету.
У древним временима, Света Гора се сматрала стеном коју је бог мора Посејдон бацио на дива Атоса током битке дивова. Монаси, пак, причају сопствену легенду о настанку светиње:
Прича се да се Богородица усидрила код паганског острва Атос на путу за Кипар, у пратњи Светог Јована. Када је Богородица изашла на обалу, све паганске статуе су се изненада разбиле. Затим је благословила ово подручје и изјавила да ниједној жени више неће бити дозвољено да уђе у ово подручје. Република се и данас зове „Богородичан врт“.
Нико не зна тачно када су се ту населили први монаси. Оно што је, међутим, извесно је да је у 4./5 Већ у 15. веку на планини су се заснивале монашке заједнице или такозване лавре (испосничке колоније), чији је број стално растао све до 40. века. У овом тренутку постоје извештаји о око 25.000 манастира са око 40.000-15 монаха који су живели по строгим верским правилима на Светој Гори. После овог процвата током 2.000. века, број монаха се стално смањивао, о чему и данас сведоче мале напуштене испоснице и рушевине већих комплекса. Међутим, увек је остајало довољно монаха да осигурају даље постојање монашке републике. Данас на Светој Гори живи више од 20 монаха у 17 манастира, од којих је XNUMX грчких и по један српски, бугарски и руски.
У манастирима преовлађује ценобни или заједнички начин живота, јер се овде све активности, као што су оброци, рад или литургија, обављају у заједници. У прошлости је постојао и идиоритмички начин живота, у коме је сваки монах буквално одређивао свој ритам. Ови монаси су живели у усамљеним ћелијама, јели храну сами (осим током одређених годишњих празника) и било им је дозвољено да задрже ствари које су поседовали када су положили завет. Дакле, имали су личну имовину којом су могли да располажу како им одговара. Њена имовина је тек после њене смрти припала манастиру. Ова браћа су морала сама да зарађују за живот. Тхе
Заједница им је обезбеђивала само основне животне намирнице (хлеб, вино, уље). Поред манастира, постоје и неке испоснице и насеља у којима монаси живе у строгој изолацији.
Правило налаже да свако ко жели да се замонаши пусти браду и косу од тренутка када се придружи Атосу. Коса је обично везана у пунђу. Овај обичај није специфичан за Свету Гору, јер сви остали свештеници у Грчкој такође носе дугу косу везану у пунђу. Обичај пуштања косе сеже у древне пустињске традиције анахорета (монаха раног хришћанског доба), који су живели у строгом аскетизму. Пуштање косе и браде за њу је био начин да изрази свој раскид са светским животом и чистотом своје душе. Овај рани модел касније је постао правило у хришћанском монашком животу.
Није лако доћи до Свете Горе: женама и деци је углавном забрањен улазак. Мушкарцима је потребна специјална дозвола од ходочасничке канцеларије, коју је тешко добити и за коју се мора посебно тражити и не даје се свима, јер монаси дозвољавају само 10 неправославних ходочасника дневно. Улазак и излазак је дозвољен само морским путем. Овај наизглед застарео пропис може се пратити још од буле цара Константина Мономаха из 1060. године, која важи до данас. Ова була забрањује улазак на Свету Гору не само женама и деци, већ и евнусима и женским животињама.
Овај мистични свет, који је издржао притисак Турака, Ватикана и других световних и верских сила, постоји и данас као остатак неког другог времена, овде на рубу цивилизације – на Светој Гори Атонској.
