Хришћанске православне верске заједнице и ислам
На Кипру постоји својеврсна дихотомија у погледу цркве и религије: на југу „доминира“ Кипарска православна црква, која се по доктрини једва разликује од других источних цркава. Ислам преовлађује на северу острва.
Најважнија личност у Кипарској православној цркви био је архиепископ Макарије ИИИ. Ово је Кипар, поред Ватикана, учинило једином државом којом је владао кнез цркве. Успео је да учврсти цркву на Кипру између 1950. и 1977. године. Макарије ИИИ је такође водио Кипар до независности и исте 1959. године изабран је за председника новоосноване Републике Кипар као поглавар Цркве.
Током свог мандата био је не само политички активан, већ и екуменски. На његову иницијативу успостављени су дипломатски односи са Светом Столицом 1973. године. Прекретница је био референдум који је он иницирао 1950. за припајање Кипра острвској држави Грчкој. Он се такође заложио за своје сувернике на северу острва издавањем меморандума о уставној реформи, која је имала за циљ да ограничи широка права турске етничке групе. Међутим, ова реформа се завршила грађанским ратом. Једва је избегао четири покушаја атентата, тако да је крајем шездесетих у почетку одустао од идеје уједињења, али је у наредним годинама више пута покушавао да натера турску страну да попусти.
Кипарска црква се сматра једним од седам сабора: правно независна, независна и аутономна црква, али у пуној заједници, са заједнички дефинисаном теологијом и литургијом, односно свим хришћанским обредима који служе богослужењу (молитва, читање, певање, покрет, хаљине итд.). На врху се налази орган или комитет, такозвани Свети синод. Кипарска православна црква данас има око 600 верника.
Црква је подељена на архиепископију, пет митрополија (група епархија у оквиру провинције) и 11 манастира. Његово седиште је у Никозији.
Када је арапска окупација средином 7. века онемогућила хришћанима да слободно практикују своју веру, основан је град Нео Јустиниана који је постао уточиште за православне цркве. У 10. веку Кипар је поново освојио источноримски цар Никифор, који је званично оживео цркву. Ова владавина је трајала неколико векова. Црква је стављена под латинску управу све док није укинута отоманском влашћу 1571. године, забрањујући православним хришћанима да практикују своју веру на 300 година. Тек 1878. је омогућено слободно практиковање њихове вере широм Кипра.
То се променило окупацијом северног дела острва од стране Турака 1974. године, који су током своје инвазије уништили бројне цркве и манастире на северном Кипру и потиснули православну веру мештана. До данас црквени живот у овом делу земље није лак за становништво.
Кипарска црква је већинска црква на острву и традиционално одржава блиске везе са православном црквом у Грчкој, тако да је под снажним утицајем грчког језика и културе.
